Veče za pamćenje- Ribera del Duero

Svaki put kada uronim nos u čašu sa vinom, arome mi zakovitlaju misli. Tajfun sećanja me po pravilu vrati na fantastične trenutke kojih je u mojoj dosadašnjoj karijeri bilo mnogo. Nekada pomislim da su osećaji zadovoljstva koje sam iskusio nakon njih neponovljivi. Poput onog kada sam prvi put probao savršen sklad ukusa iz St. Emilion-a ili kada sam „na kvarno“ prvi put okusio drski Tignanello! Bilo mi je teško da poverujem da će mi priroda opet prirediti onaj veličanstveni suton nad Bokom, koji se kao Moneov pejsaž vatrenom bojom oslikavao na polupunoj čaši od češkog kristala u mojoj ruci…

Sve do nedavno. Kada je u okviru manifestacije Belgrade wine week Ekonomsko-trgovinsko odeljenje španske Ambasade u Beogradu zajedno sa ugostiteljima, uvoznicima i novinarima pokrenulo promotivni program „Španska vina u srcu grada“. Koncipiran kao niz događaja sa osnovnim ciljem da arome i ukus španskih vina budu jedini motiv oko kog će se rojiti beogradska vinska publika, nije mogao da zaobiđe wine bar Hrastovina.

A tamo sam kao organizator Masterclass-a o španskoj regiji Ribera del Duero, pre svega, želeo da dam doprinos u popularizaciji nekih fantastičnih španskih vina koja se mogu naći na našem tržištu. Potom, da zadovoljim jak profesionalni motiv… Da se posvetim selekciji vina koja će u potpunosti moći da ilustruju svu raskoš regije Ribera Del Duero i pun potencijal dominantne sorte u ovoj regiji, Tinto Fino (Tempranillo). Na taj način sam oduvek želeo da dam lični doprinos u cilju ispravljanja jedne od najvećih nepravdi u modernom vinskom svetu. I dalje ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je nakon usklađivanja španskog zakonodavstva sa strogim i čvrsto definisanim pravnim okvirima Evropske unije, izostala najviša (DOC) klasifikacija za regiju Ribera del Duero. Uprkos tome što se neka od najcenjenijih i najskupljih vina sa izuzetnom tradicijom proizvode u okviru granica koje definišu ovu regiju.

Dok Ribera Del Duero čeka da se nađe u društvu popularne Rioja-e i moćnog Priorat-a, čija vina su za sada jedini nosioci prestižne DOC klasifikacije, na stolovima se već nalazio zadivljujuće pravilan raspored čaša ispred svakog sedećeg mesta. Duciju, mom kolegi, oči su sijale od želje da to veče na najlepši način ugostimo nekolicinu ozbiljnih vinoljubaca i pažljivo odabranu selekciju vina iz regije Ribera del Duero. „Maaaki, da li smo spremni?“, pita on, praveći simpatičnu grimasu sa širokim osmehom.

Duci je sat vremena pre mog dolaska vina ugostio u perfektno ispolirane dekantere, koji su na pomoćnom stolu disali punim plućima. Prilazeći stolu na kom su bili složeni u dve kolone, bilo mi je jasno da je vino već počelo da odaje svoje tajne… Diskretan miris crnog bobičastog voća mešao se iznad dekantiranih vina i poželeo mi je, na prvi udah, dobrodošlicu na veče posvećeno samo njima. Osmeh koji mi je potom izmamio najavio je da nas čeka degustacija vredna sećanja!

Ćaskanje sa kolegama i blaga nervoza u meni ubrzali su vreme. Na vratima se pojavio savršeno tačan predstavnik ambasade, potom profesor muzike, odmah za njim i šarmantni sveštenik. Već dovoljan broj ljudi da spontano pokrenemo lagani razgovor o onome što nas očekuje te večeri. Mali trag nervoze zamenjuje sve lagodniji stav u razgovoru. Smopouzdanje potkrepljeno dobrom pripremom lagano preuzima inicijativu u meni. Potom se na vratima Hrastovine pojavila Alex, učtiva dama, koja je na trenutak zaustavila vreme u Hrastovini. Prijatna i odmerena, napravila je idealnu kontratežu prisutnoj gospodi. Moju pažnju privlače preostali članovi našeg malog tabora, koji sa vrata prilaze šanku, nakon čega se svi zajedno, upućuju ka stolu, te dzentlmenski ukazaju poštovanje jedinoj dami među nama prepuštajući joj izbor mesta.

Duci je, kao zapeta puška, odveć dograbio bocu i lovi moj znak, koji mu dajem dok gostima izražavam iskrenu dobrodošlicu i nagoveštavam zamišljeni tok degustacije. Ubrzo nam se priključuje i poslednji član koji nervozu izazvanu manjkom parking mesta zamenjuje osmehom. Seda baš u trenutku kada mu čašu ispunjava mastiljavo vino.

Stoprocentan izraz Tempranillo-a iz Ribere oštro i intenzivno javlja da mu je crno bobičasto voće u kombinaciji sa mirisom muskatnog oraščića i pečenog lešnika najglasnija karakteristika. HITO iz 2015. godine, prvo vino koje smo probali te večeri, još na početku najavljuje ozbiljnu borbu sa nemirnim karakterom vina iz Ribere.

Prateći ljude oko sebe imam povratnu reakciju kakvu sam samo mogao da sanjam. Već kod prvog vina osmesi su počeli da odaju zadovoljstvo izazvano čulnom senzacijom koja veoma izdašno nagoveštava da smo na dobrom putu…

Nije bilo potrebno mnogo da se Ducijeva i moja sinhronizacija ušteluje poput mehanizma švajcarskog sata. Na kratak mig, Finca Villacreces je već bila u čašama. Vino koje je sa 92 poena oduševilo nepce čuvenog vinskog autoriteta Roberta Parkera. Već na prvi miris, ukazao se jasan prikaz nešto drugačijeg stila, za razliku od prethodnog vina. Značajno komplesksnije, sa više uticaja hrasta u procesu odležavanja. „Crna“ voćnost, korektno parira bariku, ujedno ostavlja utisak elegantnijeg vina sa bolje postignutim balansom i dužim finišom. Ovo vino je prisutne podelilo u dva tima kojima je opredeljenje diktirao lični afinitet. Na jedne, koji se više dive oslobođenom izražaju sorte i druge, koji više uživaju u kompleksnim, odležalim vinima, koja nenametljivo i bez previše agresije osvajaju čula.

Cepa 21, vino koje jako dobro poznajem još iz Dositejeve, isticalo je iz dekantera u naše čaše i opijalo je veoma izraženim itenzitetom mirisa. Arome zrele, crne trešnje pomešane sa sinonimom mog detinjstva- mirisom domaćeg soka od kupine, preplitao se sa aromama dima, kakaoa i blagim nagoveštajem svežih orašastih plodova. Na ukusu, moćno! Oslikava fizionomiju Tepranillo-a iz Ribere. Karakterističan grozd sa malom bobicom koja se odlikuje debljom pokožicom, punom ekstrakta, tanina i bojenih materija, projektovala je identičnu sliku na našim nepcima. Potencijal za odležavanje je prisutan, ne izazito dug, ali dovoljan za unapređivanje kompleksnosti i evoluciju bar još par godina. Vidim oko sebe lica koja su srećna, nasmejana, pogotovo onaj deo ekipe koji preferira jača i robusnija vina. Za sada vode 2:1.

Već mi je jasno da je ovo veče uspelo! Odlična uvertira pre velikog finala!

Nakon kratkog predaha, usledila je polemika koji od posluženih specijaliteta iz kuhinje Wine bara Hrastovina više „leži“ ovim vinima. Iako bi biftek na žaru bio logičan odgovor, moj glas je ipak otišao perfektno pripremljenom specijalitetu od sirovog mesa, Seviće bifteku.

Vrativši se na svoja mesta, u čašama smo zatekli Pago de Carraovejas iz berbe 2016. Pripremajući se za ovaj masterclass video sam jednu od najfascinantnijih fotografija Ribere, koja je zabeležena oko vinograda i u nepsrednoj okolini ove vinarije. Dočarava sve specifičnosti teroara, na kome je stotinama godina unazad strpljiva adaptacija tempranillo-a evoluirala u priprodan klon nazvan Tinto Fino. Na nadmorskoj visini od 700-850 metara nalazi se oko 21000 ha vingrada u kojima apsolutno dominira ova sorta, čiji je genetski potencijal izvanredno podržan specifičnom, izraženo kontinentalnom klimom. Na najvišem delu visoravni Meseta prisutne su velike razlike dnevno-noćnih temperatura, posebno u vreme zrenja goržđa, kada stvaraju gotovo idealne uslove za sirovinu koja će dati fantastična i kompleksna vina. Kakvo je, u ostalom, bilo i ovo u čašama. Sadržajno, kompleksno, sa voćnom ekspresijom koju je umirivao fin uticaj barika. Na ukusu perzistentno, za sobom ostavlja dug finiš, sočan sa ukusom zrelog crnog i crvenog bobičastog voća. Englezi bi rekli- delicious! Rezultat, na opšte zadovojstvo, biva izjednačen, 2:2, a mljackanje ovog aftertaste-a može da se uporedi sa gromoglasnim aplauzom.

Nakon njega je usledio moćni PSI, takođe iz berbe 2016, biodinamičko čedo Peter Sisseck-a, najveće enološke zvezde regije Ribera del Duero. Velika karijera ovog Danca, oca Pingus-a, jednog od  najprestižnijih i najskupljih vina na svetu, obeležila je regiju u proteklih 20-tak godina. „One of the greatest young red wines I ever tasted“, svojevremeno je napisao Robert Parker za čuveni Pingus. Dok je PSI, koji je sada bio u našim čašama, na skali od Parkerovih 100 zavredio vrlo respektabilna 93 poena. Veliko vino! Zaista moćno, stilski na istom kursu kao  HITO  i CEPA 21, samo na steroidima i kao da je u međuvremenu doktorirao filozofiju! Nasleđe nekih od najstarijih vingrada u ovoj regiji nije moglo da se zarobi tako lako u ovoj boci. Bujale su arome koje smo već dobro poznavali iz čaša i dekantera… Mogli smo da ih definišemo, čini se satima. Pored brutalne snage na ukusu, oslikavao je idalan balans strukture i u isto vreme pokazao veoma ozbiljan potencijal za odležavanje. Decenijski.

Nastavljamo u velikom stilu, sa vinom iz vinarije koja je takođe obeležila karijeru čuvenog Sisseck-a. U čašama su odzvanjala 94 poena, koju je Hacienda Monasterio reserva dobila od Parkera za berbu iz 2014. Opet prefinjeno vino, sa ciglastim obodom na rubu čaše. Kompleksno, kristalno jasno na nosu, elegantno, zrelo, sa dugim finišom i sa pregršt zrelih aroma crvenog voća. Ostavlja utisak koji se retko sreće kod vina, pored veličanstvene čulne senzacije izaziva i veliku količinu zadovoljstva koje se teško može objasniti ako se ne doživi. Čini se da smo sve bilži onom savršenom osećaju vrednom sećanja za sva vremena.

I konačno, njeno veličanstvo Vega Sicilia Valbuena!!! Vino iz najlegendarnije španske vinarije, koje za berbu koja nam se nalazi u čašama ni na jednom ocenjivanju ili degustaciji nije osvojilo ispod 94 poena. Raritet na svakom svetskom tržištu, na prvi udah i gutljaj objasnilo je čak i onim manje upućenim šta je sve potrebno da bi neko vino zaista bilo veliko! Prodoran aromatski profil, perfektno uobličen u uzbudljivu celinu, koja nakon toliko probanih vina čula vraća u početnu fazu. Kao da su poništena sva dosadašnja iskustva ovim vinom koje se nameće permanentno, sve intenzivnije i u potpunosti preuzima kontrolu nad čulima ukusa i mirisa.

Gledamo se. Jedino što preostaje je da svako za sebe sublimira ovu eksploziju doživljaja mirno i u sebi. Naravno, osmesi i po koji komentar, razume se u superlativu… Ovo je taj trenutak kada vreme staje, izazvan savršenstvom koje ima svoj miris i ukus!

Gledajući se u ogledalo nakon degustacije, shvatam da sam grupu, koja i dalje uživa zajedničkim stolom, ostavio u čudu i da se nalaze u nekakvom stanju blaženstva. Vidim svoj lik sa pogledom koji pamti nesvakidašnji trenutak za kojim tragam već neko vreme. Osećaj je neopisiv, fantastičan!

Ne sećam se ostatka večeri, osim da mi je na pamet palo nešto što mi je Bukovski davno, promuklim glasom, promrmljao na uvo. Tih par reči o uspehu, koji osećam, te večeri su dobile svoj suštinski smisao!