Prelistavajući fotografije napravljene pre manje od deset dana, primetio sam detalj koji dominira na svakoj od njih. U različitim oblicima, oslikana najlepšim bojama, jasno je vidljiva sreća koja povezuje lica mojih prijatelja u vrlo inspirativnu celinu. Nismo morali da otputujemo predaleko da bi smo je zabeležili. Odvezli smo se malo više od sat i po vremena severozapadno od Beograda. U selo Bikić Do, na zapadne obronke Fruške gore, nedaleko od Šida. Tamo smo u vinogradima vinarije Ilić-Nijemčević uživali u milini Miholjskog leta, fantastičnoj atmosferi i izvanrednom gostoprimstvu naših domaćina.

Do vinarije je relativno lako doći, autoputem Beograd-Zagreb, nakon čega sledi isključenje koje upućuje na Frušku goru. Kažem realtivno lako, jer se srpski putari uvek potrude da se čak i tako jednostavan put dodatno zakomplikuje i uspori. Ali ni to nije uspelo da nam pokvari dobru energiju i uživanje u nizijskim pejzažima Srema koji su nas, zajedno sa dobrom muzičkom selekcijom dj Duckey-a, pratili sve do Šida.

Ako je neko nameran posetiti ovu vinariju, neminovno će u Šidu proći i pored kuće velikog slikara Save Šumanovića. Odmah potom, krajolik počinje da se menja. Obronci Fruske gore se uzdižu valovito i mreškaju se jedan uz drugi. Tu i tamo, iza brda se pojavi po neka kuća ili po neki zamišljeni Sremac, koji polagačke, upućen svojim poslom, usput klimne glavom u znak pozdrava. Gotovo identični motivi koji su se našli u najplodonosnijem „Šidskom ciklusu“  Save Šumanovića. Razmišljam o tome kako je sve drugačije i toplije, nekako prirodnije, na samo sat i nešto od gradske vreve koju je na dan svako od nas ostavio za sobom…

Isprva, samo kupola seoske crkve, potom i porta najavljuje skretanje ulevo, odmah potom se pojavljuju vinogradi. Dočekuju nas dostojanstveno, kao nekakva straža na uzvišici. Pristižemo u dvorište vinarije gde nas, kako i dolikuje vinarima, srdačno dočekuju Goca i Ivana, nasmejane, gostoljubive i prijatne.

Na zaprepašćenje svih, situacija se najednom menja. Jedna od gošći ne dobija baš prijatnu dobrodošlicu. Galama postaje sve jača i već privlači pažnju ljudi koji se nalaze u dvorištu vinarije. Ogroman Šarplaninac u svom boksu, kao i dvorišni šarov, kidišu na jednu finu damu iz Zemuna. Koja im ne pridaje ni najmanje značaja, praveći se važna, laganim koracima odlazi ka stepeništu prelepe kuće. Baca im blagi pogled preko ramena poručujući im da neće imati previše zajedničkih tema sa njima toga dana. Moja patuljasta šnaucerka je imala preča posla od rasprave sa lokalcima koji nisu pokazali ni malo kulture i gostoprimstva kao što su to činile celog dana njihove divne vlasnice.

Prateći znatiželju svog psa, koji ni najmanje ne mari za pompom koju je izazvala u dovrišu vinarije, svu pažnju usmeravam ka prelepoj vinogradarskoj kući sagrađenoj 1826. godine od strane italijanskog veleposednika Livija Odeskalkija. Zaista je fascinantno, a ujedno i veoma retko da se u našoj zemlji može naći objekat koji je restauriran i koji u potpunosti izgleda onako kako ga je Odeskalki zamislio i sagradio pre skoro 200 godina.

Dvorištem koje je uređeno kao mini-park u potpunosti dominira nekoliko visokih četinara koji u jednom od uglova kriju mali, veoma autentičan letnjikovac. Sa njega pogled puca na obronke Fruške gore. Pažnju mi privlači mističan detalj u daljini. Kažu mi da je to jedan od bisera Srema, manastir Privina Glava, najzapadniji od 16 manastira koliko ih ova panonska planina krije u sebi. Hršćanska relikvija osnovana u 12. veku je uvrštena u spisak spomenika kulture od izuzetnog značaja… Fascinantno!

Od izuzenog značaja je bilo i to što je mala grupa, slabo pripremljene gradske mladeži, u međuvremenu krenula u obilazak vinograda, neki od njih prvi put u životu. Tamo su mogli čuti da se na ovom posedu neguje 8 sorti grožđa. Površina pod vinogradima se kroz istoriju ove vinarije konstantno menjala, kako je sticajima raznih okolnosti prelazila iz ruke u ruku, tako se površina pod njima sužavala ili širila.

U vreme nakon nacionalizacije i formiranja uobičajenog komunističkog modela kooperacije, ova vinarija je u jednom trenutku raspolagala sa čak 200ha vingrada. Sada je, naravno, princip poslovanja u potpunosti suprotan jeftinim jugoslovenskim idejama i vinarija je orijentisana ka proizvodnji kvalitetnih vina. Godišnji obim proizvodnje od 40 000-50 000 litara u potpunosti obezbeđuje punu kontrolu kvaliteta vina. Trenutni portfolio čini 9 monosortnih vina.

Fermentacija i odležavanje ovih vina danas se odvija na moderan način, uz pomoć tehnologije uobičajene za većinu modernih srpskih vinarija.

Ali, za razliku od drugih, u jednom veoma specifičnom ambijentu, u podzemnom vinskom podrumu koji je napravljen 1826. godine, još u vreme Livija Adeskalskog. Moji prijatelji, koji nisu imali previše prilike da posećuju slična mesta, bili su očarani vinskim lagumom koji svoj oblik i namenu nije promenio već 193 godine. Oči im zveraju okolo, diveći se svodu i stamenim zidovima unutar kojih je do sada odnegovano, samo Bog zna koliko vina.

Podrumar Miroslav nas upućuje da je bez obzira na godišnje doba i na spoljašnju temperaturu, vlažnost vazduha i temperatura uvek ista. Unutar zemunice u kojoj se čuva vino uvek je oko 140 Celzijusa. Enormno velike bačve, koje žive u ovom prostoru od svog nastanka, sastavljene su ispod zemlje jer uski ulazi u lagum nisu davali previše drugih mogućnosti.

Patina u vazduhu ima svoju težinu. Neutrenirana čula mirisa mojih prijatelja intenzivno reaguju sa istorijom ovog podruma, od Livija Odeskalkija pa sve do danas. Normalno da u njoj ne uživaju svi. Posebno razmaženi nosići gradske dece. I pored svega, vidim divljenje na njihovim licima. Slušaju Miroslava kako nam u detalje objašnjava proces proizvodnje vina.

Pažnju su mi privukli pravilno raspoređeni otvori na svodovima podruma. Miroslav kaže da se, zapravo, radi o ventilacionim otvorima konstruisanim još u vreme gradnje, daleke 1826. godine.

Takođe, fascinantna je činjenica da su tadašnji graditelji imali neverovatnu veštinu kojom su sve odvodne instalacije sproveli izvan podzemne prostorije u kojoj se nalazimo, a da im se ni danas ne zna pravac oticanja. Ovaj prostor zasita uliva značajnu dozu strahopoštovanja!

Nastavljamo dalje, u prostoriju koja čuva barik burad koja, iako nova, po sebi imaju zelenkasti plašt tajni koje ovaj podrum ogrće svakom drvenom predmetu koji sam video.

Iz nje dalje, strmim stepenicama koje se uzdižu iza malih kamenih vrata ulazimo u podzemnu sobu sa arhivskim vinima koja čuva sve berbe od kako je Ilić-Nijemčević vinarija preuzela brigu o ovom kompleksu.

Nadalje, uske, strme stepenice upućuju na tesna vrata. Svako ko je pre mene prošao kroz njih je uskliknuo neku nedefinisanu reč. Nisam znao zašto dok nisam ugledao nešto što me je zaista oborilo s nogu. Livije Odeskalki, italijanski grof koji je osnovao vinariju, je toliko voleo vino da je direktno iz svoje vinogradarske kuće ulazio u podrume u kojima je odležavalo vino! Pa je tako i nas uzani hodnik sa strmim stepeništem iz utrobe Fruške gore vodio direktno u jednu od soba u vinogradarskoj kući, koja je danas pretvorena u modernu degustacionu salu sa svom potrebnom infrastrukturom kakva se sreće u najboljim beogradskim restoranima. Bio sam još jednom tog dana fasciniran!

Nije trebalo mnogo da opet budem zadivljen, ovoga puta sremačkom trpezom. Spremljeno od ljudi koji se brinu o vinariji, od lokalnih namirnica, mogao sam samo da tražim repete, i u hrani i u vinu. Gane, moj burazer koji je tog dana bio sa nama, primećuje da mu Cabernet Sauvignon koji je probao pre ručka sada ima potpuno drugačiju formu i da je veoma prijatan sa jakom hranom baziranom na mesu gajenom u komšiluku vinarije. I zaista je taj Cabernet bio idealan par tradicionalnoj kuhinji sa ovih prostora. Voćniji i nešto laganiji od, na primer, šumadijskih, nenametljivo je ukazao na svoju važnost u ukupnom utisku da smo svi tražili još i još.

Uživanje nakon ručka nastavljeno je u dvorištu, uz fantastičan suvi roze od Muscat Hamburg-a. Mirisao je kao duša, i dalje se seća Anja, najbolja prijateljica onog malog ponositog psa sa početka priče, koji se posle ručka izvalio na zračak sunca i uživao podjednako kao i svi mi. Sauvignon blanc i Chardonnay, obrnutim sledom, jer smo mi ti tako hteli, nalivani su u naše čaše i podizali energiju na neverovatan način. Duci, Sale, Kaća, Dunjić, Gane, Anja, Ivana, Hemna i svako ko se našao u našem okruženju smejao se do suza dobrih sat-dva nakon ručka. Tako nam je došlo.

Uživali smo u svemu, u danu, vinu, prijateljstvu, ljubavi, gostoprimstvu, Kaćinim preslatkim odnosom sa decom, smehu, fantastičnim bojama sutona, Ganetovim vicevima, Dunjićevim glupostima sa tikvom, Ducijevim foricama, u razgovoru o vinu sa Gocom i Ivanom. Uživali smo u sreći. Detalju koji je Sale, kroz objektiv svog fotoaparata, zabeležio u esencijalnom obliku i ujedinio ih u nezaboravne uspomene neprocenjive vrednosti.

Da, to je ujedno bio odgovor zašto je Šumanovićeva „Šidska faza“ po značaju i važnosti mnogostruko nadmašila onu „Parisku“. Zdrave inspiracije, braćo moja, ovde ima na pretek.