Nedavno sam učtivo i džentlmenski pružio ruku novom licu Beograda. Nakon više od pet i po godina, Dorćol sam teška srca zamenio drugim beogradskim krajem. Istini za volju, Lion i ja smo još uvek na Vi, ali ne marim, jer sve ukazuje na to da ću steći novog prijatelja sa Bulevara revolucije. Čim ugrabim malo vremena pozvaću ga na bocu ili dve, a vino će se pobrinuti za istine koje neminovno skraćuju distancu među poznanicima.

Sa Dorćolom je odnos bio otvoreniji, poznavao je sve manire iskusnog vinoljupca. Lako smo razumeli jedan drugog, izgradivši prijateljstvo armirano najlepešim uspomenama na fantastična raspoloženja i poznanstva sa divnim ljudima iz Dositejeve, Dobračine, Simine, Braće Jugovića, Jevremove, Jovanove… Imao sam utisak da je sa svojim Starograđanima oduvek uživao u mirisu vina. U šta me je nedavno i uverio Željko Vuk, stari Dorćolac i autor knjige „Doksat – neimar baroknog Beograda”.

S namerom smo se našli na uglu ulica Cara Dušana i Tadeuša Košćuška, pa kratko prošetali do prelepe kuće iz 19. veka koja i danas pleni raskošnom lepotom francuskog renesansnog stila. Tom prilikom je sa mnom podelio fantastičnu priču o ovoj prefinjenoj dorćolskoj dami sa broja 4, u Dušanovoj ulici, čiji su spoljašnji ali i unutrašnji ukrasi ukazivali na njenu bogatu istoriju.

Najviše od svega me je fasciniralo saznanje o povezanosti ove kuće sa nekadašnjom vinarijom koja je proizvodila vino u samom centru današnjeg Beograda još od druge polovine 19. veka, sve do nedavno… Formirana je odmah nakon konačnog oslobođenja Srbije od Turaka i bila je zajedno sa svojim Dorćolcima svedok svih turbulentnih vremena koja su obeležila sam početak 20. veka, potom čitav period između dva svetska rata, sve do nacističke okupacije Beograda nakon čega je usledila nova era pod uticajem komunističke partije Jugoslavije, završno sa današnjim tranzicionim periodom koji je nakon toliko godina uspešnog rada stavio katanac na masivna vrata beogradskog doma vina…

Željko, šta se na ovom mestu nalazilo pre više od 120 godina, i po čemu je ovo parče Beograda bilo poznato?

Smešten u podnožju Beogradske tvrđave i provetravan košavom sa dunavske obale, Dorćol je oduvek bio primamljiv deo beogradske varoši u kojem su se susretale različite kulture, a sam početak Dušanove ulice bio je vekovima predodređen za trgovinu. I veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, videvši to šarenilo etnosa i zgodnu poziciju, baš ovde gde sada stojimo, podigao je u XVI veku veliki karavan-saraj sa bezistanom. Bio je to veliki kompleks sa čak 98 prostorija, u kojem su se mogli odmoriti putnici, uglavnom trgovci, pristigli sa tovarima robe iz dalekih zemalja, koji bi u štalama zdanja mogli napojiti svoje konje i kamile. I kasnije, kada su se vladari promenili, ovaj kraj je zadržao svoju namenu. U XVIII veku Austrijanci su na početku Dušanove ulice, koju su zbog dužine nazvali Lange Gasse, sazidali čitav niz istovetnih kuća namenjenih trgovcima. Po planovima švajcarskog inženjera i graditelja Doksata de Moreza, o kome pišem u svojoj knjizi, karavan-saraj je trebalo da bude porušen kako ne bi zaklanjao vidik braniocima tvrđave pri eventualnom napadu, ali to se nije dogodilo za sve vreme austrijske vladavine duge 22 godine, pa ni u sledećih 50 godina. Proširenje ulice po projektu inženjera Doksata kao i ovaj objekat koji je dugo odolevao vremenu i zavojevačima, svakako da su uticali da se trgovina u ovom delu grada još više razvije, jer se u XVIII veku, u vreme turske uprave ova ulica nazivala Bitpazarska. I tu konačno nalazimo odgovor na vaše pitanje.

Bit-Pazar je prosto vrveo od malih dućana, od glasnih trgovaca koji su po asurama prodavali svakojaku robu, od jevrejskih serafa koji su razmenjivali sav moguć novac ovoga sveta i kantarima merili dukate, od amalina koji bi na plećima nosili razne sanduke, bale svile i jutane džakove s kafom, duvanom i najrazličitijim egzotičnim začinima.

Pomenuli ste vreme austrijske vladavine koje ste obradili u Vašoj knjizi o Doksatu. Da li se zna koja su se vina i vinske sorte u to vreme konzumirale?

Za razliku od vremena osmanske vladavine, kada se grožđe koristilo isključivo za jelo, u vreme Habzburga, u vinarskom kontekstu to se promenilo nabolje. U krčmama u srpskom delu grada najviše su se pili rakija i vino, dok se u onim nemačkim točilo pivo, što ne treba da iznenadi s obzirom na navike nemačkih vojnika i trgovaca, ali i na činjenicu da se na točenje piva nije plaćao porez. Međutim, treba imati u vidu da je Beograd kao najjače utvrđenje ka istoku, u vremenu od 1717. do 1739. godine bio prepun vojske, a nju nisu činili samo Nemci i Austrijanci. Ništa manji broj nije bio ni italijanskih, lorenskih i mađarskih vojnika i oficira koji su imali vinsku kulturu, posebno visoko plemstvo. U podrumima princa Aleksandra Virtemberškog, guvernera Beograda i cele Srbije, čuvana su vina najboljih sorti grožđa iz svih krajeva sveta. On je posebno uživao u desertnim vinima kao što su tokajac, fruškogorski ausbruh i bermet, veoma omiljenim pićima na austrijskom dvoru. Što se tiče mitropolije, nije ni ona zaostajala po kvalitetu vina. Služila su se ona iz Duzluka, Grocke, Smedereva, Iriga, Grgetega i Karlovaca. Mitropolit Mojsije Petrović najradije je pio belo karlovačko. Zabeleženo je da se u podrumu njegovog dvora „nalazilo i nešto šerbeta, ’racenštorfa’ i priličan broj malih i dugačkih ’butela’ tokajskog vina”.

Prva beogradska vinarija iz druge polovine 19. veka se vezuje za brilijantnu karijeru jednog trgovca. Ko je bio Ilija Jovičić?

Ilija Jovičić je bio imućan trgovac vinima koji je vremenom i sam počeo da se bavi otkupom grožđa i spravljanjem vina. Pored vinarije sa pogonskim zgradama na gornjem delu placa, okrenutog ka Knez Mihailovom vencu, a što je današnja ulica Tadeuša Košćuška, on je sagradio i porodičnu kuću na sprat u ulici Cara Dušana broj 6. Teško je reći koje godine je to bilo, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da ona spada među prve kuće sagrađene u ovoj ulici po predaji ključeva grada knezu Mihailu. Avlija vinarije gazda Ilije, prepuna velikih hrastovih buradi, svakako je bila glavno obeležje ovog dela Dorćola u poslednjoj deceniji XIX veka. Kloparanje pinterskih batova, kotrljanje buradi i vika amalina koji su burad tovarili na zaprege, bili su svakodnevna pojava. Na ovoj kapiji pored koje stojimo, još možemo da vidimo logotip ove porodične vinarije, u gvožđu stilizovano veliko slovo „J”, porodični inicijal kojim su njegovi pinteri, kao kauboji svoje konje, žigosali vinsku burad. Ali Jovičić se nije zadržao samo na toj vinariji i porodičnoj jednospratnici. Godine 1897, uz već postojeću porodičnu kuću, on je sagradio još jednu, veću, lepšu i raskošniju. Osim Svetosavskog doma i Dorćolske škole, u to vreme nije bilo većih građevina u ovom delu grada, pa je Jovičićeva kuća nadvisivala sve okolne objekte.

Nova dvospratnica, sa fasadnom klinker opekom napravljena po ugledu na francuski renesans, dominirala je svojom visinom i lepotom ne samo Dušanovom ulicom, već i celim Dorćolom, a grozdovi voćki i vinski anđeli rasuti po plastici fasade krase ovu kuću i danas, kao i verni reljef brkatog vinara Ilije Jovičića, koji je zajahao bure nad glavnim ulazom. Sve dok pre desetak godina nije prekrečena zgrada sa unutrašnje strane, na njoj se još moglo pročitati „Dom vinara Jovičić”.

Istraživanjem ste saznali da je u prelepoj kući porodice Jovičić, pored vinara stanovalo i mnogo znamenitih Beograđana. Da li biste mogli posebno izdvojiti nekoga od njih?

Zakupci stanova vinareve kuće bili su ljudi dubokog džepa i od ugleda. U adresnim knjigama nalazimo da su početkom prošlog veka u njoj živeli profesor matematike Kosta Sretenović i advokat Popović Stevan, a jedan od stanara bio je i sekretar austrougarskog poslanstva Frumen Forkeš, koji je sa svoje terase, kao sa kakve osmatračnice, mogao da nadgleda granicu svoje carevine, jer se banatska ravnica videla kao na dlanu. Stanari u ovoj zgradi bili su i Vlada Dimitrijević, blagajnik centralnog magacina Srpskih državnih železnica i arhitekta Sava Dimitrijević, dopisni član srpskog učenog društva, pristigao iz Pančeva u Beograd po dinastičkim promenama. Postoji podatak da je imao posebnu radnu sobu sa stolom za crtanje, na kojem je konstruisao nove regulacione planove Beograda. U stručnoj literaturi takođe je zabeleženo da je na konursu za preuređenje Terazija, kao i onom za svečano dekorisanje grada povodom krunisanja kralja Petra, u jakoj konkurenciji osvojio prve nagrade.

Pred Prvi svetski rat u ovu zgradu doselio se pozorišni glumac Dobrica Milutinović sa suprugom Jelenom, takođe glumicom Narodnog pozorišta, a sa njima u stanu živela je i Jelenina sestra Vuka sa malom ćerkicom. Koja od dve sestre je u ovom ratu dala veći doprinos teško je proceniti, jer su obe bile izuzetno požrtvovane, pogotovo ako se uzme u obzir da je Dobrica zarobljen na Drini već 1914. i odveden u zatočeništvo u logor Neđmeđer. I upravo te jeseni krajem kratke okupacije Beograda, Vukosava Vuka Popadić je sama uspela da zarobi, razoruža i sprovede do komande petnaest austrougarskih vojnika. Priča se da su to bili golobradi mladići koji nisu stigli da se povuku ka Zemunu, već su ostali na ulici, tu pred Jovičićevom vinarijom, zbunjeni i uplašeni. Da bi ih spasila pokupila je puške i odvela ih u stan. Kažu da ih je čak i sa slatkim poslužila. Tek kada se naša komanda stacionirala u Svetosavski dom, odvela ih je i predala komandiru. Vuka je sa sestrom Jelenom i još nekim ženama iz komšiluka organizovala i sklonište za decu, u podrumu stare porodične kuće Jovičića, jer je grad bio bombardovan cele 1915. godine, a kada je neprijatelj te jeseni prešao Dunav, na istom mestu je organizovala previjalište za hrabre branioce Beograda.

Tom prilikom je požrtvovanost sestre Jelene posebno došla do izražaja, jer je na svojim rukama, sa još troje ljudi uspela da odnese do Vojne bolnice teško ranjenog sugrađanina Đorđa Roša, hrabrog komandira Žandarmerijske čete sa Dunavskog keja. Jelena Milutinović je preživela rat, ali su stradanje naroda i uslovi života pod okupacijom na njoj ostavili dubok trag.

Gospođa Vukosava Vuka Jovanović po svršetku Velikog rata udala se za Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja, a preživeli koje je negovala i pomagala, pričali su još godinama o njoj s najvećim poštovanjem. Po smrti svoje supruge, Dobrica Milutinović preselio se u novosagrađenu kuću u komšiluku, u Dušanovu 16.

Da li postoje sačuvani podaci o tome na koji način je poslovala vinarija Ilije Jovičića?

Jedini podaci koji govore o poslovanju ove vinarije jesu sačuvane adresne knjige iz 1912. godine, po kojima smo i došli do pozicije Jovičićevih kuća i stovarišta. Ostali deo priče kompletiran je iz svedočenja mojih komšija, vršnjaka njegovih sinova, a Ilija Jovičić je imao dvojicu, Mihaila i Milorada. Teško je reći iz kojih krajeva je grožđe otkupljivano, to bi bilo samo nagađanje, ali zasigurno se može tvrditi da su vina bila distribuirana širom Srbije, a možda i dalje, s obzirom da je glavno stovarište, koje se vodilo na sinove, bilo u dvorištu nekadašnje đumrukane, u Karađorđevoj 13. Do njega su burad iz Dorćolske vinarije transportovana volovskim kolima da bi potom u lagumima savskog podziđa bila uskladištena. Tu bi čekala na liferovanje parnim lađama ili železnicom dalje ka svojim kupcima.

Druga generacija Jovičića je takođe bila uspešna u vinskom poslu...

Reklo bi se da su sinovi takođe bili vredni i uspešni. U podrumima ove vinarije još nalaze staklene cisterne koje su oni po očevoj smrti, uz veliku muljaru i najsavremeniju opremu dopremili iz inostranstva. Očigledno je da su pratili trendove i pametno ulagali.

Kako je prošao beogradski dom vina početkom aprila 1941, s obzirom da je Dorćol žestoko postradao u nacističkom bombardovanju Beograda?

U svakom ratu koji je zahvatio ovaj grad, Dorćol je uvek podneo najveća razaranja i najveće žrtve. Tako je bilo i u bombardovanju Beograda 1941. Bombe koje su napravile pravi masakr po Zoološkom vrtu teško su oštetile i vinariju porodice Jovičić, smeštenu tek dvadesetak metara od srušene ograde vrta kroz koju su izbezumljene životinje počele da beže. Stara porodična kuća vinara u Dušanovoj 6 srušena je tom prilikom do temelja. Vinar Milorad Jovičić, među komšijama poznat kao Mikica, uspeo je da u vihoru rata, kada je na Dorćolu postradala celokupna jevrejska populacija, ženidbom za Jevrejku Eleonoru, Evicu, spasi sigurne smrti ne samo nju, već i njeno dete iz prvog braka.

Kakva je sudbina porodice Jovičić i njihove vinarije nakon Drugog svetskog rata?

Po okončanju rata, nezadovoljan novom vlašću, Mikica se sa porodicom preselio u Milano. Nekoliko godina potom ubijen je na pločnicima tršćanske luke.

Vinarija Jovičić je po oslobođenju nacionalizovana, kao i sve što je bilo u privatnim rukama, i zajedno sa vinarijom Mozer iz Zemuna formiran je NAVIP (Narodno vinarstvo i podrumarstvo). Uspešno je poslovala proizvodeći stona vina među kojima je bio najpoznatiji crveni muskat, ali i vina za izvoz, kao što su bila Merlo, Pino Noar i Game. Poslednjih godina vino je za Japan liferovano u cisternama, pošto su naručioci bili nezadovoljni etiketiranjem. Svi stariji Dorćolci još pamte miris vina koji se iz podruma NAVIP-a osećao svaki put kada bi prošli pored vinarije. Ja mislim da se i sad oseća, iako vinarija već decenijama ne radi. Zar ne?

O ozbiljnosti poslovanja Ilije Jovičića i o tome koliko je njegova vinarija za to vreme bila napredna svedoči priča radnika NAVIP-a koji su decenijama nakon nacionalizacije Jovičićeve imovine sasvim slučajno nabasali na jedno fantastično otkriće u okviru zgrade vinarije. O čemu se tačno radi?

To je posebna priča, gotovo Nušićevska. Moj kum, koji je osamdesetih godina radio u NAVIP-u pričao mi je da je jednom prilikom njihov šef odlučio da napravi red u podrumskoj prostoriji, pa su radnici dobili zadatak da očiste krš koji se tu godinama gomilao. Pošto su raskrčili čitave gomile izlomljenih drvenih paleta i polomljenih boca, naišli su na jedna stara zaključana vrata. Razvalivši katanac našli su se u staroj laboratoriji u kojoj su još Jovičićevi hemičari kontrolisali kvalitet i spravljali kupaže najboljih sorti vina. Taj podrum, koji i danas postoji, spušta se ka Dušanovoj ulici i verovatno bi bilo zanimljivo ispitati njegovu eventualnu vezu sa ostalim delom mističnog podzemlja, o kome se često priča u kontekstu najstarije kuće u Beogradu, građene još u vreme austrijske vladavine Beogradom. Elem, radnici su bili nemalo iznenađeni kada su pored menzura, staklenih balona, bakarnih posuda i mesinganih gorionika na petrolej, u jednom delu tog podzemlja naišli na police sa starim kontrauzorcima vina u voskom zapečaćenim flašama. Stare etikete na kojima je nekada bilo mastiljavom olovkom napisano šta je u flaši, više nisu bile čitljive, pa su radoznali i žedni radnici skinuli vosak, otvorili flaše i ispili uzorke, ne razmišljajući o tome da su mogli i te kako dobro da ih unovče.

Da li se zna kakva sudbina čeka zgradu stare vinarije? Vidimo da je napuštena i oronula...

Neki dan sam bio u opštini Stari grad koja je organizovala prezentaciju regulacije ovog kvarta. Postavio sam im isto pitanje. Srušiće je, kao i sve objekte sa unutrašnje strane koji su joj pripadali i sazidaće nešto slično. Kakva će biti namena novog objekta ne znam, ali bi bilo lepo kada bi bar sačuvali ove rešetke na podrumskim otvorima i ukrase sa glavnih vrata, na kojima još uvek stoji porodični inicijal Jovičića. Tek da se ne zaboravi.