IRIS Domain 2011

Retko kada uspevam da pobegnem ustaljenoj navici koja podrazumeva čašu dobrog crvenog vina nakon dugog radnog dana, a još manje prostoj želji da ugodim sebi i zadovoljstvu koje mi pričinjava taj ritual… Tako sam nedavno, u vitrini sa pićem, koja je inače jedini izvor svetlosti tokom mog tajnog obreda, pronašao bocu vina sa velikom crnom etiketom, ukrašenu sa par zlatnih slova i tanko ispisanim brojem 2011 u dnu etikete.

Odmah se setih jednog od poslednjih radnih dana u Grejpu, u kome sam iz dosade tumarao po nezanimljivom sadržaju Politike, kada je iz nebuha u lokal upao dobro znani gost. Tomas Bas, komšija iz Dositejeve. Jedan je od retkih koji, od engleske obuće i lenonki, preko izbora vina i istančanog osećaja za komunikaciju, izražava veoma sofisticiran afinitet prema životu. A ni hrabrost mu nije slaba strana, kažu da njegov kreativni aktivizam zadivljuje mnoge. Ja im verujem, iako je politika nešto u šta se odavno ne razumem.

„Da li mogu da dobijem jednog španca?”, ispali kao iz topa svoju uobičajenu „Ribera del Duero“ želju. Potom, iz kese koju je nosio sa sobom izvadi bocu vina sa crnom etiketom. Na moj upitni pogled odgovara da je nedavno bio u Libanu i da se setio moje priče da se tamošnja vinska scena budi posle decenija nemira i destrukcije i da trenutno predstvaljaju jedan od najuzbudljivijih regiona u kome grožđani sokovi fermentišu u savršenu materiju.

„Vino je za tebe“, iznenadi me Tomas te večeri…

Pored odabranog vina bilo je potrebno i još par sitnica da bi neophodna doza mog rituala imala dovoljnu jačinu i efekat. Pokucao sam na vrata dobro poznate virtuelne adrese i bogovi bluza su započeli svoju službu… Dok sam bez žurbe otvarao bocu vina, obraćao sam pažnju na svaki detalj koji je Erikova spora ruka diktirala gitari…

Over size čaša se marljvo posvetila otvaranju kupaže sastavljene od merloa, kaberne sovinjona, njegovog oca kaberne frana i širaza. Bio sam zatečen intenzitetom mirisa i činjenicom da je aromatski profil za veoma kratko vreme pokazao izuzetan nivo kompleksnosti. Vino se fascinantno otvaralo. Igra mirisa me je uvukla u kovitlac senzacija koje su se munjevito smenjivale jedna za drugom, kao u nekakvoj precizno isplaniranoj koreografiji, jedna grupa aroma se izdvajala, pa se povlačila u drugi plan, sve vreme ističući po neki ton iz svog spektra. Plesale su arome svežeg, mladog, crnog bobičastog voća, poput višnje, kupine, crne ribizle, te zemljani tonovi, potom arome nagorelog drveta sa malo orašastih plodova. Javljao se i nagoveštaj crnog bibera, kafe… Nakon ovih „grubih tonova“, potpuno neočekivano se pojavljuje cvetni ton ljubičice, posle njega fini sladunjavi tonovi vanile koji upotpunjuju aplauz publike upućen Eriku.

Odmah za njim, gosn’ Moore se prisećao Pariza i te ’49. godine, svoje velike ljubavi, kafea na ćošku i odležalog Božolea koji ih je opijao. U igri muzike i vina, moćan, rustičan pale opet preuzima inicijativu uz pomoć izražene taničnosti i stamenih kiselina koje su dobro podržane sa 14% alkohola. Sveukupna impresija rezultuje punim telom veoma dobrog balansa, izraženog intenziteta ukusa kojim domimira mlado crno bobičasto voće, poput borovnice, zrele šljive, aronije. Zaostali ukus trajao je koliko i improvizacija Garry Moora, začinjena ukusom suve šljive. Toliko je snage bilo u ovom vinu da bi mu trebalo obezbediti bar još deceniju za dodatni razvoj!

Sony Boy Williamson je odveć počeo da ubeđuje svoju „dragu“ da sačuva samo za sebe zajedničku tajnu, a usna harmonka je dočaravala razmere njegove brige dok sam se ja borio sa opasnošću da ovo vrhunsko uživanje ne preraste u fascinaciju bez mere… Samokontrola me je te večeri ubedila da će jutro svakako biti racionalnije od sintih sati, te sam sa velikim zadovoljstvom narednog dana skoro celu bocu iskoristio da se nekoliko meni bliskih ljudi upozna sa Libanom na jedan fantastičan način!

P.S. Hvala od srca Tomasu iz Dositejeve na ovom fantastičnom vinu!